Sportska i ritmička gimnastika spadaju u vrstu specifičnih aktivnosti pošto su pokreti konvencionalnog tipa sa strogo-logičnom osnovom (pokreti strogo određeni i unapred poznati) i zahtevaju dobro koordinaciono upravljanje pokretima čitavog tela. Pre svega, njihovu preciznost i estetsku oblikovanost. Pri tom, značajnu ulogu ima ravnoteža, pravilna orijentacija tela u prostoru, a pokreti se izvode povezano, u seriji, uz skladnu i kreativnu interpretaciju.

U ovoj prezentaciji od standardnih nastavnih metoda obučavanja preovladava sintetička, za koju su više istraživanja dala blagu prednost, jer se učenjem celine formira pravilna predstava o strukturi vežbe i lakše shvata logična povezanost elemenata te strukture kao celine. U suprotnom, učenjem samo delova duže vreme postoji opasnost da će se formirati posebne dinamidke veze unutar centralnog nervnog sistema i Izmedu njega i receptornih i efektornih sistema za upravljanje pokretima. Tako će za koordinacione delova neke složene vežbe, kao delimično formirani stereotipi, trebati više vremena i energije da se ti delovi povežu u celinu. Dakle, primenom sintetičke metode, osim što se stiče pravilna predstava o pokretu, jedna od prednosti je i da je učenik obavetšen o krajnjem cilju koji se od njega očekuje.

Osima ovog, u kombinaciji sa t.zv “prinudnim vežbama” učenik se dovodi u položaj kojim se obezbeđuje tačno i precizno izvođenje motornog zadatka koji se uči, jer one predstavljaju jedan pokretni sistem čijim se celishodnim korišćenjem formira unutrašnji kretni opažaj koji sa vizuelnom percepcijom ubrzava formiranje motoričkog stereotipa bez većih grešaka u izvođenju.